1 А у оно време кад судише судије би глад у земљи; и један човек из Витлејема Јудиног отиде да живи као дошљак у земљи моавској са женом својом и са два сина своја.
2 А име том човеку беше Елимелех, а жени му име Нојемина, а имена двојице синова његових Малон и Хелеон; и беху Ефраћани, из Витлејема Јудиног; и додјоше у земљу моавску и настанише се онде.
3 Потом умре Елимелех муж Нојеминин и она оста са два сина своја.
4 Они се оженише Моавкама; Једној беше име Орфа а другој Рута; и онде стајаху до десет година.
5 Потом умреше обојица, Малон и Хелеон; и жена оста без два сина своја и без мужа свог.
6 Тада се она подиже са снахама својим да се врати из земље моавске, јер чу у земљи моавској да је Господ походио народ свој давши им хлеба.
7 И изидје из места где беше, и обе снахе њене с њом; подјоше путем да се врате у земљу Јудину.
8 Тада рече Нојемина обема снахама својим: Идите, вратите се свака у дом матере своје; Господ нека вам учини милост као што ви учинисте умрлима и мени.
9 Да вам да Господ да надјете починак свака у дому мужа свог. И пољуби их; а оне повикавши заплакаше,
10 И рекоше јој: Не, него ћемо се с тобом вратити у твој народ.
11 А Нојемина им рече: Идите натраг, кћери моје; што бисте ишле са мном? Зар ћу још имати синова у утроби својој да вам буду мужеви?
12 Вратите се, кћери моје, идите; јер сам остарела и нисам за удају. А и да кажем да се надам и да се још ноћас удам, и да родим синове,
13 Зар ћете их ви чекати док одрасту? Зар ћете тога ради стајати неудате? Немојте, кћери моје; јер су моји јади већи од ваших, јер се рука Господња подигла на ме.
14 Тада оне подигавши глас свој плакаше опет; и Орфа пољуби свекрву своју; а Рута оста код ње.
15 А она јој рече: Ето, јетрва се твоја вратила народу свом и к боговима својим; врати се и ти за јетрвом својом.
16 Али Рута рече: Немој ме наговарати да те оставим и од тебе отидем; јер куда год ти идеш, идем и ја; и где год ти настаниш, настанићу се и ја; твој је народ мој народ, и твој је Бог мој Бог.
17 Где ти умреш, умрећу и ја, и онде ћу бити погребена. То нека ми учини Господ и то нека ми дода, смрт ће ме само раставити с тобом.
18 А она кад виде да је тврдо наумила ићи с њом, преста је одвраћати.
19 Тако идоше обе док не додјоше у Витлејем; а кад додјоше у Витлејем, сав град узавре њих ради, и говораху: Је ли то Нојемина?
20 А она им говораше: Не зовите ме више Нојемина, него ме зовите Мара, јер ми велике јаде зададе Свемогући.
21 Обилна сам отишла, а празну ме врати Господ. Зашто ме зовете Нојемина, кад ме Господ обори и Свемогући ме уцвели.
22 Тако додје натраг Нојемина и с њом Рута Моавка, снаха њена, вративши се из земље моавске; а додјоше у Витлејем о почетку јечмене жетве.