1 А Филистеји узеше ковчег Божји, и однесоше из Евен-Езера у Азот.
2 И узевши Филистеји ковчег Божји унесоше га у дом Дагонов, и наместише га до Дагона.
3 А сутрадан кад усташе Азоћани рано, а то Дагон лежаше ничице на земљи пред ковчегом Господњим; и они узеше Дагона и метнуше га опет на његово место.
4 А кад сутрадан рано усташе, гле, опет Дагон лежаше ничице на земљи пред ковчегом Господњим, а глава Дагону и обе руке одсечене беху на прагу; само труп од Дагона беше остао.
5 Зато свештеници Дагонови и који год улазе у дом Дагонов не стају на праг Дагонов у Азоту до данас.
6 Тада отежа рука Господња Азоћанима, и мораше их и удараше их шуљевима у Азоту и медјама његовим.
7 А кад Азоћани видеше шта је, рекоше да не стоји код нас ковчег Бога Израиљевог; јер је рука Његова тешка над нама и над Дагоном богом нашим.
8 И послаше, те сабраше к себи све кнезове филистејске, и рекоше им: Шта ћемо чинити с ковчегом Бога Израиљевог? А они рекоше: Да се пренесе у Гат ковчег Бога Израиљевог. И пренесоше ковчег Бога Израиљевог.
9 А кад га пренесоше, би рука Господња на граду с муком врло великом, и стаде бити градјане од малог до великог, и додјоше на њих тајни шуљеви.
10 Зато послаше ковчег Божји у Акарон; а кад додје ковчег Божји у Акарон, повикаше Акароњани говорећи: Донесоше к нама ковчег Бога Израиљевог да помори нас и наш народ.
11 Зато послаше, те сабраше све кнезове филистејске, и рекоше: Пошљите ковчег Бога Израиљевог нека се врати на своје место, да не помори нас и народ наш. Јер беше смртан страх по целом граду, и врло тешка беше рука Господња онде.
12 Јер људи који остајаху живи боловаху од шуљева тако да се вика у граду подизаше до неба.