|
|
Лука Chapter15
1 И приближаваху се к Њему сви цариници и грешници да Га чују.
2 И викаху на Њега фарисеји и књижевници говорећи: Овај прима грешнике и једе с њима.
3 А Он им каза причу ову говорећи:
4 Који човек од вас имајући сто оваца и изгубивши једну од њих не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не надје?
5 И нашавши дигне је на раме своје радујући се,
6 И дошавши кући сазове пријатеље и суседе говорећи им: Радујте се са мном: ја надјох своју овцу изгубљену.
7 Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу за једног грешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника којима не треба покајање.
8 Или која жена имајући десет динара, ако изгуби један динар, не запали свеће, и не помете куће, и не тражи добро док не надје?
9 И нашавши сазове другарице и суседе говорећи: Радујте се са мном: ја надјох динар изгубљени.
10 Тако, кажем вам, бива радост пред андјелима Божијима за једног грешника који се каје.
11 И рече: Један човек имаше два сина,
12 И рече младји од њих оцу: Оче! Дај ми део имања што припада мени. И отац им подели имање.
13 И потом до неколико дана покупи младји син све своје, и отиде у далеку земљу; и онамо просу имање своје живећи беспутно.
14 А кад потроши све, постаде велика глад у оној земљи, и он се надје у невољи.
15 И отишавши приби се код једног човека у оној земљи; и он га посла у поље своје да чува свиње.
16 И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње једјаху, и нико му их не даваше.
17 А кад додје к себи, рече: Колико најамника у оца мог имају хлеба и сувише, а ја умирем од глади!
18 Устаћу и идем оцу свом, па ћу му рећи: Оче! Сагреших Небу и теби,
19 И већ нисам достојан назвати се син твој: прими ме као једног од својих најамника.
20 И уставши отиде оцу свом. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и целива га.
21 А син му рече: Оче, сагреших Небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој.
22 А отац рече слугама својим: Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге.
23 И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо.
24 Јер овај мој син беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и надје се. И стадоше се веселити.
25 А син његов старији беше у пољу, и долазећи кад се приближи кући чу певање и подвикивање.
26 И дозвавши једног од слугу запита: Шта је то?
27 А он му рече: Брат твој додје; и отац твој закла теле угојено, што га је здравог видео.
28 А он се расрди и не хтеде да удје. Тада изидје отац његов и мољаше га.
29 А он одговарајући рече оцу: Ето те служим толико година, и никад не преступих твоје заповести, па мени никад ниси дао јаре да бих се провеселио са својим друштвом;
30 А кад додје тај твој син који ти је имање просуо с курвама, заклао си му теле угојено.
31 А он му рече: Сине! Ти си свагда са мном, и све је моје твоје.
32 Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и надје се.
|
|