|
|
Јов Chapter30
1 А сада смеју ми се младји од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
2 А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
3 Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
4 Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
5 Измедју људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
6 Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
7 По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
8 Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
9 И њима сам сада песма, и постах им прича.
10 Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
11 Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
12 С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
13 Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
14 Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
15 Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак продје срећа моја.
16 И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
17 Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
18 Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
19 Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
20 Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
21 Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
22 Подижеш ме у ветар, посадјујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
23 Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одредјени свима живима.
24 Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
25 Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
26 Кад се добру надах, додје ми зло; и кад се надах светлости, додје мрак.
27 Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
28 Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
29 Брат постах змајевима и друг совама.
30 Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
31 Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
|
|