|
|
2. Коринћанима Chapter7
1 Имајући, дакле, оваква обећања, о љубазни! Да очистимо себе од сваке поганштине тела и духа, и да творимо светињу у страху Божијем.
2 Примите нас, ником не учинисмо нажао, никога не покварисмо, никога не занесосмо.
3 Не говорим на осудјење, јер пре рекох да сте у срцима нашим, да бих с вама и умро и живео.
4 Врло слободно говорим к вама, много се хвалим вама, напунио сам се утехе, изобилан сам радошћу поред свих брига наших.
5 Јер кад додјосмо у Македонију, никакав мир немаше тело наше, него у свему беше у невољи: споља борбе, изнутра страх.
6 Али Бог, који теши понижене, утеши нас доласком Титовим.
7 А не само доласком његовим, него и утехом којом се он утеши за вас казујући вашу жељу, ваше плакање, ваше страдање за мене, тако да се још већма обрадовах.
8 Јер ако сам вас и ражалио посланицом, не кајем се, ако се и бејах раскајао: јер видим да она посланица, ако и за мало, ражали вас.
9 Али се сад радујем, не што бисте жалосни, него што се ожалостисте на покајање: јер се ожалостисте по Богу, да од нас ни у чему не штетујете.
10 Јер жалост која је по Богу доноси за спасење покајање, за које се никада не каје; а жалост овог света смрт доноси.
11 Јер, гле, ово само што се по Богу ожалостисте, колико учини старање медју вама? Какво правдање, какву неповољност, какав страх, какву жељу, какву ревност, какву освету? У свему показасте се да сте чисти у делу.
12 Јер ако вам и писах, не овог ради који је скривио, нити оног ради коме је криво учињено, него да се покаже медју вама старање наше за вас пред Богом.
13 Зато се утешисмо утехом вашом; а још се већма обрадовасмо радости Титовој, јер ви сви умиристе дух његов.
14 Јер што сам му се за вас похвалио, нисам се посрамио; него како је све истина што говорисмо вама, тако и похвала наша к Титу истинита би.
15 И срце је његово пуно љубави к вама кад се опомиње послушања свих вас, како сте га са страхом и дрхтањем примили.
16 Радујем се, дакле, што се у свему смем ослонити на вас.
|
|