|
|
Јован Chapter12
1 А Исус пре пасхе на шест дана додје у Витанију где беше Лазар што умре, кога подиже из мртвих.
2 Онде Му, пак, зготовише вечеру, и Марта служаше, а и Лазар седјаше с њим за трпезом;
3 А Марија узевши литру правог нардовог многоценог мира помаза ноге Исусове, и отре косом својом ноге Његове; а кућа се напуни мириса од мира.
4 Онда рече један од ученика Његових, Јуда Симонов Искариотски, који Га после издаде:
5 Зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима?
6 А ово не рече што се стараше за сиромахе, него што беше лупеж, и имаше ковчежић, и ношаше што се меташе у њ.
7 А Исус рече: Не дирајте у њу; она је то дохранила за дан мог погреба;
8 Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда.
9 Разуме, пак, многи народ из Јудеје да је онде и додјоше не само Исуса ради него и да виде Лазара ког подиже из мртвих.
10 А главари свештенички договорише се да и Лазара убију;
11 Јер многи њега ради идјаху из Јудеје и вероваху Исуса.
12 А сутрадан, многи од народа који беше дошао на празник, чувши да Исус иде у Јерусалим
13 Узеше гране од финика и изидјоше Му на сусрет, и викаху говорећи: Осана! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев.
14 А Исус нашавши магаре уседе на њ, као што је писано:
15 Не бој се кћери Сионова, ево цар твој иде седећи на магарету.
16 Али ово ученици Његови не разумеше пре: него кад се прослави Исус онда се опоменуше да ово беше за Њега писано, и ово Му учинише.
17 А народ сведочаше који беше пре с Њим кад Лазара изазва из гроба и подиже га из мртвих.
18 Зато Га и срете народ, јер чуше да Он учини ово чудо.
19 А фарисеји говораху медју собом: Видите да ништа не помаже? Гле, свет иде за њим.
20 А беху неки Грци који беху дошли на празник да се моле Богу.
21 Они дакле приступише к Филипу, који беше из Витсаиде галилејске, и мољаху га говорећи: Господине! Ми бисмо хтели да видимо Исуса.
22 Додје Филип и каза Андрији, а Андрија и Филип опет казаше Исусу.
23 А Исус одговори им говорећи: Додје час да се прослави Син човечији.
24 Заиста, заиста вам кажем: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди;
25 Који љуби душу своју изгубиће је, а ко мрзи на душу своју на овом свету, сачуваће је за живот вечни.
26 Ко мени служи, за мном нек иде, и где сам ја онде и слуга мој нек буде; и ко мени служи оног ће поштовати Отац мој.
27 Сад је душа моја жалосна; и шта да кажем? Оче! Сачувај ме од овог часа; али за то додјох на час овај.
28 Оче! Прослави име своје! Тада глас додје с неба: И прославио сам и опет ћу прославити.
29 А кад чу народ који стајаше, говораху: Гром загрми; а други говораху: Андјео му говори.
30 Исус одговори и рече: Овај глас не би мене ради него народа ради.
31 Сад је суд овом свету; сад ће бити истеран кнез овог света напоље.
32 И кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи.
33 А ово говораше да покаже каквом ће смрти умрети.
34 Народ Му одговори: Ми чусмо из закона да ће Христос остати вавек; како ти говориш да се сину човечијем ваља подигнути? Ко је тај син човечији?
35 А Исус им рече: Још је мало времена видело с вама; ходите док видело имате да вас тама не обузме; јер ко ходи по тами не зна куда иде.
36 Док видело имате верујте видело, да будете синови видела. Рекавши ово Исус отиде и сакри се од њих.
37 Ако је и чинио толика чудеса пред њима, опет Га не вероваху;
38 Да се збуде реч Исаије пророка који рече: Господе! Ко верова говорењу нашем? И рука Господња коме се откри?
39 Зато не могаху веровати, јер опет рече Исаија:
40 Заслепио је очи њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима ни срцем разумеју, и не обрате се да их исцелим.
41 Ово рече Исаија кад виде славу Његову и говори за Њега.
42 Али опет и од кнезова многи Га вероваше; него ради фарисеја не признаваху, да не би били изгнани из зборнице;
43 Јер им већма омиле слава људска него слава Божија.
44 А Исус повика и рече: Ко мене верује не верује мене, него Оног који ме посла;
45 И ко види мене, види Оног који ме посла.
46 Ја додјох видело на свет, да ниједан који ме верује не остане у тами.
47 И ко чује моје речи и не верује, ја му нећу судити; јер ја не додјох да судим свету, него да спасем свет.
48 Који се одрече мене, и не прима речи моје, има себи судију: реч коју ја говорих она ће му судити у последњи дан;
49 Јер ја од себе не говорих, него Отац који ме посла Он ми даде заповест шта ћу казати и шта ћу говорити.
50 И знам да је заповест Његова живот вечни. Шта ја дакле говорим онако говорим као што ми рече Отац.
|
|