|
|
Јеремија Chapter4
1 Ако ћеш се вратити, Израиљу, вели Господ, к мени се врати, и ако уклониш гадове своје испред мене, нећеш се скитати.
2 И клећеш се истинито, верно и право: Тако да је жив Господ. И народи ће се благосиљати Њим, и Њим ће се хвалити.
3 Јер овако вели Господ Јудејцима и Јерусалимљанима: орите себи крчевину, и не сејте у трње.
4 Обрежите се Господу, и скините окрајак са срца свог, Јудејци и Јерусалимљани, да не изидје јарост моја као огањ и разгори се да не буде никога ко би угасио за зла дела ваша.
5 Објавите у Јудеји и огласите у Јерусалиму и реците: трубите у трубу по земљи; вичите, сазовите народ и реците: Скупите се, и удјимо у тврде градове.
6 Подигните заставу према Сиону, бежите и не стајте, јер ћу довести зло од севера и погибао велику.
7 Излази лав из честе своје и који затире народе кренувши се иде с места свог да обрати земљу твоју у пустош, градови твоји да се раскопају да не буде никога у њима.
8 За то припашите кострет, плачите и ридајте, јер се жестоки гнев Господњи није одвратио од нас.
9 И тада ће, вели Господ, нестати срца цару и срца кнезовима, и свештеници ће се удивити и пророци ће се зачудити.
10 И рекох: Ах Господе Господе! Баш си преварио овај народ и Јерусалим говорећи: Имаћете мир, а мач додје до душе.
11 У то ће се време казати овом народу и Јерусалиму: Ветар врућ с високих места у пустињи дува ка кћери народа мог, не да провеје ни прочисти.
12 Ветар јачи од тих доћи ће ми; и ја ћу им сада изрећи суд.
13 Гле, као облак подиже се, и кола су му као вихор, коњи су му бржи од орлова. Тешко нама! Пропадосмо.
14 Умиј срце своје од зла, Јерусалиме, да би се избавио; докле ће стајати у теби мисли твоје ништаве?
15 Јер глас јавља од Дана, и оглашује зло од горе Јефремове.
16 Казујте народима; ево оглашујте за Јерусалим да иду стражари из далеке земље, и пуштају глас свој на градове Јудине.
17 Као чувари пољски стаће око њега, јер се одметну од мене, вели Господ.
18 Пут твој и дела твоја то ти учинише; то је од зла твог да је горко и да ти допире до срца.
19 Јаох утроба, јаох утроба! Боли ме у срцу; срце ми бије; не могу ћутати; јер глас трубни чујеш, душо моја, вику убојну.
20 Погибао на погибао оглашује се; јер се пустоши сва земља, наједанпут ће се опустошити моји шатори, завеси моји за час.
21 Докле ћу гледати заставу? Слушати глас трубни?
22 Јер је народ мој безуман, не познаје ме, луди су синови и без разума, мудри су да зло чине, а добро чинити не умију.
23 Погледах на земљу, а гле без обличја је и пуста; и на небо, а светлости његове нема.
24 Погледах на горе, а гле, тресу се и сви хумови дрмају се.
25 Погледах, а гле, нема човека, и све птице небеске одлетеле.
26 Погледах, а гле, Кармил је пустиња и сви градови његови оборени од Господа, од жестоког гнева Његовог.
27 Јер овако говори Господ: Сва ће земља опустети; али нећу сасвим затрти.
28 Зато ће тужити земља, и небо ће горе потамнети, јер рекох, намислих, и нећу се раскајати, нити ћу ударити натраг.
29 Од вике коњика и стрелаца побећи ће сви градови, отићи ће у густе шуме и на стене ће се попети; сви ће градови бити остављени и нико неће у њима живети.
30 А ти, опустошена, шта ћеш чинити? Ако се и облачиш у скерлет, ако се и китиш накитом златним, и мажеш лице своје, залуду се красиш, презиру те милосници, траже душу твоју.
31 Јер чујем глас као породиљин, цвиљење као жене која се први пут порадја, глас кћери сионске, која рида, пружа руке своје говорећи: Тешко мени! Јер ми нестаје душа од убилаца.
|
|