1 Опет видех све неправде које се чине под сунцем, и гле, сузе оних којима се чини неправда, и немају ко би их потешио ни снаге да се избаве из руку оних који им чине неправду; немају никога да их потеши.
2 Зато хвалих мртве који већ помреше више него живе који још живе.
3 Али је бољи и од једних и од других онај који још није постао, који није видео зло што бива под сунцем.
4 Јер видех сваки труд и свако добро дело да од њега бива завист човеку од ближњег његовог. И то је таштина и мука духу.
5 Безумник склапа руке своје, и једе своје тело:
6 Боља је једна грст у миру него обе грсти с трудом и муком у духу.
7 Опет видех таштину под сунцем:
8 Има ко је сам, инокосан, нема ни сина ни брата, и опет нема краја труду његовом, и очи његове не могу да се насите богатства; а не мисли: За кога се мучим и одузимам својој души добра? И то је таштина и зао посао.
9 Боље је двојици него једном, јер имају добру добит од свог труда.
10 Јер ако један падне, други ће подигнути друга свог; а тешко једном! Ако падне, нема другог да га подигне.
11 Још ако двојица спавају заједно, греје један другог; а један како ће се згрејати?
12 И ако би ко надјачао једног, двојица ће му одолети; и трострука врпца не кида се лако.
13 Боље је дете убого, а мудро него цар стар, а безуман, који се већ не зна поучити.
14 Јер један излази из тамнице да царује, а други који се роди да царује осиромаши.
15 Видех све живе који ходе под сунцем где пристају за дететом другим, које ће ступити на његово место.
16 Нема краја народу који беше пред њим, а који после настану неће се радовати њему. И то је таштина и мука духу.