1 Али уста сотона на Израиља и наврати Давида да изброји Израиља.
2 И рече Давид Јоаву и кнезовима народним: Идите, избројите синове Израиљеве од Вирсавеје дори до Дана, па ми јавите да знам колико их има.
3 Али Јоав рече: Нека дода Господ народу свом колико га је сада још сто пута толико; нису ли, царе господару мој, сви слуге господару мом? Зашто тражи то господар мој? Зашто да буде на грех Израиљу?
4 Али реч царева надјача Јоава. И тако отиде Јоав и обидје свега Израиља, па се врати у Јерусалим.
5 И даде Јоав број преписаног народа Давиду; и беше свега народа Израиљевог хиљада хиљада и сто хиљада људи који махаху мачем, а народа Јудиног четири стотине и седамдесет хиљада људи који махаху мачем.
6 А племена Левијевог и Венијаминова не изброја с њима јер мрска беше Јоаву заповест царева.
7 А не беше мила Богу та ствар; зато удари Израиља.
8 И Давид рече Богу: Сагреших веома што то урадих; али узми безакоње слуге свог, јер веома лудо радих.
9 А Господ рече Гаду видеоцу Давидовом говорећи:
10 Иди кажи Давиду и реци: Овако вели Господ: Троје ти дајем, изабери једно да ти учиним.
11 И додје Гад к Давиду и рече му: Тако вели Господ, бирај:
12 Или глад за три године, или три месеца да бежиш од непријатеља својих и мач непријатеља твојих да те стиже, или три дана мач Господњи и помор да буде у земљи и андјео Господњи да убија по свим крајевима Израиљевим. Сада дакле гледај шта ћу одговорити оном који ме је послао.
13 А Давид рече Гаду: У тескоби сам љутој; али нека западнем Господу у руке, јер је веома велика милост Његова; а људима да не западнем у руке.
14 И тако пусти Господ помор на Израиља, те паде Израиља седамдесет хиљада људи.
15 И посла Господ андјела у Јерусалим да га убија; и кад убијаше, погледа Господ и сажали му се са зла; и рече андјелу који убијаше: Доста, спусти руку своју. А андјео Господњи стајаше код гумна Орнана Јевусејина,
16 А Давид подиже очи своје и виде андјела Господњег где стоји измедју земље и неба, а у руци му го мач, којим беше замахнуо на Јерусалим; и паде Давид и старешине ничице, обучени у кострет.
17 И рече Давид Богу: Нисам ли ја заповедио да се изброји народ? Ја сам дакле згрешио и зло учинио; а те овце шта су учиниле? Господе Боже мој, нека се рука Твоја обрати на ме и на дом оца мог; али не на тај народ да га потре.
18 Тада андјео Господњи рече Гаду да каже Давиду да изидје горе и начини олтар Господу на гумну Орнана Јевусејина.
19 И изидје Давид по речи Гадовој, коју му рече у име Господње.
20 А Орнан окренувши се угледа андјела, и сакри се са четири сина своја, јер Орнан вршаше пшеницу.
21 У том додје Давид до Орнана; и погледавши Орнан кад виде Давида изидје из гумна и поклони се Давиду лицем до земље.
22 Тада рече Давид Орнану: Дај ми то гумно да начиним на њему олтар Господу; за новце колико вреди дај ми га, да би престао помор у народу.
23 А Орнан рече Давиду: Узми и нека чини господар мој цар шта му је драго; ево дајем и волове за жртве паљенице, и кола за дрва, и пшеницу за дар; све то дајем.
24 А цар Давид рече Орнану: Не, него ћу купити за новце шта вреди, јер нећу да принесем Господу шта је твоје ни да принесем жртву паљеницу поклоњену.
25 И даде Давид Орнану за оно место на меру шест стотина сикала злата.
26 И онде начини Давид олтар Господу, и принесе жртве паљенице и жртве захвалне; и призва Господа, и услиши га спустивши огањ с неба на олтар жртве паљенице.
27 И заповеди Господ андјелу, те врати мач свој у корице.
28 У оно време видевши Давид да га Господ услиши на гумну Орнана Јевусејина, приношаше жртве онде.
29 А шатор Господњи, који начини Мојсије у пустињи, и олтар за жртве паљенице беше у то време на висини у Гаваону.
30 И Давид не може ићи к њему да тражи Бога, јер се уплаши од мача андјела Господњег.